Моја Србија - то сам ја
Допунска настава на српском језику у Француској
  • Вести
  • Настава
  • Распоред часова
  • Уџбеници
  • Библиотека
    • Читаоница
    • Укрштеницe
  • Пројекат ОК
    • Водич за „Образовни круг" 2018.
    • Зборник радова „Образовни круг" 2018.
    • Водич за „Образовни круг" 2019.
    • Зборник радова „Образовни круг" 2019.
  • 2017/18.
    • 2016/17.
    • 2015/16.

Моја стара кућа

Блаженка Тривунчић


​
У поводу Међународног ликовно-литерарног фестивала 
Деца певају отаџбини на тему Моја стара кућа одржани су часови на којима су се ђаци упознали са типовима старих српских кућа, уз књижевне текстове и фотографије. Тема је била подстицајна јер су ученици истраживали порекло и градњу својих породичних кућа, уз приказивање доживљаја и успомена. На конкурс је послато пет ликовних и пет литерарних радова. 
Тематски час: ​Стара породична кућа
​Тиана Максимовић, V разред
Picture
​Викториа Стефановић,  III разред
Picture
Леонтина Стевић,  IV разред
​​Сава Станисавац, IV  разред
Picture
Милица Марковић,  VI разред
Picture
Picture
Наша стара кућа се налази у селу Брзоходе недалеко од Велике Плане. Кућа је направљена од цигле и од блата. Цигле су сушене на сунцу. Кров куће је на четири воде, покривен некадашњим  црепом. Прозори су са шест окана.
Кућу је градио прадеда Петар давно. У њу се улази преко трема. Кад смо били мали, јурили смо се у дворишту јер је било велико, а кућа мала. У њој је живела прабака Мерима, татина баба. Сећамо се, кад смо били мали, да нас је дочекивала на трему.
Некадашњи изглед куће је потпуно очуван. У њој су две собе и кухиња. Остао је и стари шпорет на дрва и тепих ћилим на коме су старинске шаре. У соби где се седи и ложи налазе се слике прадеде Пере кад је био војник и наше слике кад смо били мали. Прадеда је био ловац. Његова ловачка пушка има посебно место у кући, и за нас непроценљив значај.. Приче парабаке о необичним ловачким доживљајима никада нећемо заборавити.
Пошто је грађена у прошлом веку, кућа би убрзо пала. Тата је одлучио да је сачува и да нам остане успомена. Није је рушио и мењао изглед, само је обновио. Обложио је спољне зидове дрветом.
У дворишту су два ораха и стара штала. Поред је шума. Чисто је, лепо и здраво. За све нас  је кућа породична успомена и место окупљања. Сада нам двориште не изгледа тако велико, јер смо порасли, али са радошћу одлазимо сваког лета, поносни на наше корене.

​                                                                                                                                Тодор и Вељко Јевремовић, VIII разред
​
Наша породична кућа стара је више од једног века. Саградио је мој аскурђел, чукундедин тата, Гаврило Матић 1880. године.
Кућа је направљена од камена, дрвета, блата са сламом, природних материјала, а обојена кречом да би имала лепу белу боју. Кров је био висок и изграђен од дрвених дасака, такозваних чатма.
Кроз њу су прошле многе генерације. Било је пуно смеха, лепих, али и тужних тренутака. Кућа је преживела четири рата (Балканске ратове, Први светски рат, Други светски рат, бомбардовање) и још стоји горда.
У тој, за нас посебној грађевини, рођена је моја баба и њених шесторица браће, а касније и мој тата. Њени зидови чувају многе тајне, страхове, прве кораке, богиње, другарства, школске радости, слова, множења и дељења, и понеку црвену јабуку... Из ње су школована два професора математике и један инжењер.
Моја баба је дошла у Француску. Научила је језик и нову културу. Нашу српску културу, традицију, језик, игре (као што је мица), плетење и још штошта преноси нама, њеним унучићима.
Кућа је сада празна, али нам се обрадује лети, када је обиђемо и оживимо сећања.

                                                                                                                                                                           Наташа Радовановић,  VII разред

Стара, оронула кућа мојих предака стоји усправно на једном брежуљку, на чистој и мирној осами, одолевајући времену. У двориште се улази стазом којом су корачали моји преци. Одатле се пружа поглед на Космај, Сопот, Младеновац, Умчаре и Дражањ.
Кућа је окречена у бело, гашеним кречом. Има четири кибиц прозора које красе мушкатле. Врата су старе зелене боје и брава на њима је стара. Кућа има дневни боравак, кухињу, славску собу и веранду. Дневни боравак је мали, али лепо намештен. У њему је сто са малим хоклицама. Под је израђен од земље, а преко њега је стављена ткана крпара. Кухиња је такође мала, али лепо намештена. Ту се налази креденац где се држе судови и тегле. Шпорет у коме се пекао хлеб и кувало млеко буди сећања на прошла времена када би се сви окупили око пећи и слушали пуцкетање ватре. Када видим ту слику, присећам се маминих и бакиних прича о породичним вечерима. Славска соба је увек била лепа и сређена. Ту се налази кревет прекривен вуненим ћилимом. У њој су ормар на коме стоје мирисне дуње, славски сто и икона са кандилом.
Испред куће је ђерам из кога је најлепша и најхладнија вода. Поред је липа која нам је правила хлад лети својом великом крошњом, а зими смо пили чај од њеног цвета.
Без обзира на велику удаљеност, када помислим на Мали Пожаревац, родни крај моје баке, моје срце се испуни топлином и љубави. Она је моја успомена. Чак и када једног дана нестане, увек ћу се сећати ове старе породичне куће у којој сам провела прелепе дане док сам била мала. 
                                                                                                                                                                                 Милица Марковић, VI  разред
Моје старе куће се налазе у Бечњу код Чачка.
У првој кући је трпезарија, кухиња, шпајз и дневни боравак. У дневном боравку су два кауча и једна стари сто. Друга кућа има само једну просторију у којој су два кревета, два сточића и једна стари ормар. У дворишту је остава од дрвета, трула ограда и једна кајсија.
Кућа која је већа је жута, а друга бела. Обе миришу на мемлу. У њима сада нико не живи. Пре него што сам се родила, тамо су живели бака и дека, мама и тетке.
Волим то двориште са старим кућама јер ме подсећа на моју породицу.
                                                                                                                                                                                     Кристина Лекић,  V разред
​Наша стара кућа се налази у Коцељеви. Кућа је велика, али у њој сада нико не живи.
Прозори су од дрвета, а у њој је стари намештај. У дневној соби може да се ложи ватра. Ту је и радио, на коме и сада лети слушамо музику. Из те собе се излази на терасу, а иза куће је стара гаража и роштиљ. Чим уђемо у кућу и продужимо право ходником, лево је кухиња. У њој је намештај од дрвета.
На спрату су спаваће собе. Ту су душеци на којима волимо да лежимо, а некад и да скачемо. У поткровљу је све од дрвета, али нема намештаја. Тамо се некад кријемо. Највише волимо како је наш деда офарбао све у кући. Зидови спаваћих соба су разних боја.
У великом дворишту има један бунар око кога нас две трчимо. Са ниског дрвећа беремо јабуке. Поред куће је сеоска продавница, у коју је мама ишла сама кад је била мала.
Највише волимо када лети стигнемо у Коцељеву. Прво идемо саме у продавницу да купимо сладолед, а после се играмо авиона по читавој кући и у зеленом дворишту.
                                                                                                                                                                  Тиjана и Андреа Станојевић, III разред
Powered by Create your own unique website with customizable templates.