Моја стара кућа
Блаженка Тривунчић
|
У поводу Међународног ликовно-литерарног фестивала Деца певају отаџбини на тему Моја стара кућа одржани су часови на којима су се ђаци упознали са типовима старих српских кућа, уз књижевне текстове и фотографије. Тема је била подстицајна јер су ученици истраживали порекло и градњу својих породичних кућа, уз приказивање доживљаја и успомена. На конкурс је послато пет ликовних и пет литерарних радова. |
Тиана Максимовић, V разред
|
|
Викториа Стефановић, III разред
Леонтина Стевић, IV разред
|
Сава Станисавац, IV разред
Милица Марковић, VI разред
|
|
|
Наша стара кућа се налази у селу Брзоходе недалеко од Велике Плане. Кућа је направљена од цигле и од блата. Цигле су сушене на сунцу. Кров куће је на четири воде, покривен некадашњим црепом. Прозори су са шест окана.
Кућу је градио прадеда Петар давно. У њу се улази преко трема. Кад смо били мали, јурили смо се у дворишту јер је било велико, а кућа мала. У њој је живела прабака Мерима, татина баба. Сећамо се, кад смо били мали, да нас је дочекивала на трему.
Некадашњи изглед куће је потпуно очуван. У њој су две собе и кухиња. Остао је и стари шпорет на дрва и тепих ћилим на коме су старинске шаре. У соби где се седи и ложи налазе се слике прадеде Пере кад је био војник и наше слике кад смо били мали. Прадеда је био ловац. Његова ловачка пушка има посебно место у кући, и за нас непроценљив значај.. Приче парабаке о необичним ловачким доживљајима никада нећемо заборавити.
Пошто је грађена у прошлом веку, кућа би убрзо пала. Тата је одлучио да је сачува и да нам остане успомена. Није је рушио и мењао изглед, само је обновио. Обложио је спољне зидове дрветом.
У дворишту су два ораха и стара штала. Поред је шума. Чисто је, лепо и здраво. За све нас је кућа породична успомена и место окупљања. Сада нам двориште не изгледа тако велико, јер смо порасли, али са радошћу одлазимо сваког лета, поносни на наше корене.
Тодор и Вељко Јевремовић, VIII разред
Кућу је градио прадеда Петар давно. У њу се улази преко трема. Кад смо били мали, јурили смо се у дворишту јер је било велико, а кућа мала. У њој је живела прабака Мерима, татина баба. Сећамо се, кад смо били мали, да нас је дочекивала на трему.
Некадашњи изглед куће је потпуно очуван. У њој су две собе и кухиња. Остао је и стари шпорет на дрва и тепих ћилим на коме су старинске шаре. У соби где се седи и ложи налазе се слике прадеде Пере кад је био војник и наше слике кад смо били мали. Прадеда је био ловац. Његова ловачка пушка има посебно место у кући, и за нас непроценљив значај.. Приче парабаке о необичним ловачким доживљајима никада нећемо заборавити.
Пошто је грађена у прошлом веку, кућа би убрзо пала. Тата је одлучио да је сачува и да нам остане успомена. Није је рушио и мењао изглед, само је обновио. Обложио је спољне зидове дрветом.
У дворишту су два ораха и стара штала. Поред је шума. Чисто је, лепо и здраво. За све нас је кућа породична успомена и место окупљања. Сада нам двориште не изгледа тако велико, јер смо порасли, али са радошћу одлазимо сваког лета, поносни на наше корене.
Тодор и Вељко Јевремовић, VIII разред
Наша породична кућа стара је више од једног века. Саградио је мој аскурђел, чукундедин тата, Гаврило Матић 1880. године.
Кућа је направљена од камена, дрвета, блата са сламом, природних материјала, а обојена кречом да би имала лепу белу боју. Кров је био висок и изграђен од дрвених дасака, такозваних чатма.
Кроз њу су прошле многе генерације. Било је пуно смеха, лепих, али и тужних тренутака. Кућа је преживела четири рата (Балканске ратове, Први светски рат, Други светски рат, бомбардовање) и још стоји горда.
У тој, за нас посебној грађевини, рођена је моја баба и њених шесторица браће, а касније и мој тата. Њени зидови чувају многе тајне, страхове, прве кораке, богиње, другарства, школске радости, слова, множења и дељења, и понеку црвену јабуку... Из ње су школована два професора математике и један инжењер.
Моја баба је дошла у Француску. Научила је језик и нову културу. Нашу српску културу, традицију, језик, игре (као што је мица), плетење и још штошта преноси нама, њеним унучићима.
Кућа је сада празна, али нам се обрадује лети, када је обиђемо и оживимо сећања.
Наташа Радовановић, VII разред
Кућа је направљена од камена, дрвета, блата са сламом, природних материјала, а обојена кречом да би имала лепу белу боју. Кров је био висок и изграђен од дрвених дасака, такозваних чатма.
Кроз њу су прошле многе генерације. Било је пуно смеха, лепих, али и тужних тренутака. Кућа је преживела четири рата (Балканске ратове, Први светски рат, Други светски рат, бомбардовање) и још стоји горда.
У тој, за нас посебној грађевини, рођена је моја баба и њених шесторица браће, а касније и мој тата. Њени зидови чувају многе тајне, страхове, прве кораке, богиње, другарства, школске радости, слова, множења и дељења, и понеку црвену јабуку... Из ње су школована два професора математике и један инжењер.
Моја баба је дошла у Француску. Научила је језик и нову културу. Нашу српску културу, традицију, језик, игре (као што је мица), плетење и још штошта преноси нама, њеним унучићима.
Кућа је сада празна, али нам се обрадује лети, када је обиђемо и оживимо сећања.
Наташа Радовановић, VII разред
Стара, оронула кућа мојих предака стоји усправно на једном брежуљку, на чистој и мирној осами, одолевајући времену. У двориште се улази стазом којом су корачали моји преци. Одатле се пружа поглед на Космај, Сопот, Младеновац, Умчаре и Дражањ.
Кућа је окречена у бело, гашеним кречом. Има четири кибиц прозора које красе мушкатле. Врата су старе зелене боје и брава на њима је стара. Кућа има дневни боравак, кухињу, славску собу и веранду. Дневни боравак је мали, али лепо намештен. У њему је сто са малим хоклицама. Под је израђен од земље, а преко њега је стављена ткана крпара. Кухиња је такође мала, али лепо намештена. Ту се налази креденац где се држе судови и тегле. Шпорет у коме се пекао хлеб и кувало млеко буди сећања на прошла времена када би се сви окупили око пећи и слушали пуцкетање ватре. Када видим ту слику, присећам се маминих и бакиних прича о породичним вечерима. Славска соба је увек била лепа и сређена. Ту се налази кревет прекривен вуненим ћилимом. У њој су ормар на коме стоје мирисне дуње, славски сто и икона са кандилом.
Испред куће је ђерам из кога је најлепша и најхладнија вода. Поред је липа која нам је правила хлад лети својом великом крошњом, а зими смо пили чај од њеног цвета.
Без обзира на велику удаљеност, када помислим на Мали Пожаревац, родни крај моје баке, моје срце се испуни топлином и љубави. Она је моја успомена. Чак и када једног дана нестане, увек ћу се сећати ове старе породичне куће у којој сам провела прелепе дане док сам била мала.
Милица Марковић, VI разред
Кућа је окречена у бело, гашеним кречом. Има четири кибиц прозора које красе мушкатле. Врата су старе зелене боје и брава на њима је стара. Кућа има дневни боравак, кухињу, славску собу и веранду. Дневни боравак је мали, али лепо намештен. У њему је сто са малим хоклицама. Под је израђен од земље, а преко њега је стављена ткана крпара. Кухиња је такође мала, али лепо намештена. Ту се налази креденац где се држе судови и тегле. Шпорет у коме се пекао хлеб и кувало млеко буди сећања на прошла времена када би се сви окупили око пећи и слушали пуцкетање ватре. Када видим ту слику, присећам се маминих и бакиних прича о породичним вечерима. Славска соба је увек била лепа и сређена. Ту се налази кревет прекривен вуненим ћилимом. У њој су ормар на коме стоје мирисне дуње, славски сто и икона са кандилом.
Испред куће је ђерам из кога је најлепша и најхладнија вода. Поред је липа која нам је правила хлад лети својом великом крошњом, а зими смо пили чај од њеног цвета.
Без обзира на велику удаљеност, када помислим на Мали Пожаревац, родни крај моје баке, моје срце се испуни топлином и љубави. Она је моја успомена. Чак и када једног дана нестане, увек ћу се сећати ове старе породичне куће у којој сам провела прелепе дане док сам била мала.
Милица Марковић, VI разред
Моје старе куће се налазе у Бечњу код Чачка.
У првој кући је трпезарија, кухиња, шпајз и дневни боравак. У дневном боравку су два кауча и једна стари сто. Друга кућа има само једну просторију у којој су два кревета, два сточића и једна стари ормар. У дворишту је остава од дрвета, трула ограда и једна кајсија.
Кућа која је већа је жута, а друга бела. Обе миришу на мемлу. У њима сада нико не живи. Пре него што сам се родила, тамо су живели бака и дека, мама и тетке.
Волим то двориште са старим кућама јер ме подсећа на моју породицу.
Кристина Лекић, V разред
У првој кући је трпезарија, кухиња, шпајз и дневни боравак. У дневном боравку су два кауча и једна стари сто. Друга кућа има само једну просторију у којој су два кревета, два сточића и једна стари ормар. У дворишту је остава од дрвета, трула ограда и једна кајсија.
Кућа која је већа је жута, а друга бела. Обе миришу на мемлу. У њима сада нико не живи. Пре него што сам се родила, тамо су живели бака и дека, мама и тетке.
Волим то двориште са старим кућама јер ме подсећа на моју породицу.
Кристина Лекић, V разред
Наша стара кућа се налази у Коцељеви. Кућа је велика, али у њој сада нико не живи.
Прозори су од дрвета, а у њој је стари намештај. У дневној соби може да се ложи ватра. Ту је и радио, на коме и сада лети слушамо музику. Из те собе се излази на терасу, а иза куће је стара гаража и роштиљ. Чим уђемо у кућу и продужимо право ходником, лево је кухиња. У њој је намештај од дрвета.
На спрату су спаваће собе. Ту су душеци на којима волимо да лежимо, а некад и да скачемо. У поткровљу је све од дрвета, али нема намештаја. Тамо се некад кријемо. Највише волимо како је наш деда офарбао све у кући. Зидови спаваћих соба су разних боја.
У великом дворишту има један бунар око кога нас две трчимо. Са ниског дрвећа беремо јабуке. Поред куће је сеоска продавница, у коју је мама ишла сама кад је била мала.
Највише волимо када лети стигнемо у Коцељеву. Прво идемо саме у продавницу да купимо сладолед, а после се играмо авиона по читавој кући и у зеленом дворишту.
Тиjана и Андреа Станојевић, III разред
Прозори су од дрвета, а у њој је стари намештај. У дневној соби може да се ложи ватра. Ту је и радио, на коме и сада лети слушамо музику. Из те собе се излази на терасу, а иза куће је стара гаража и роштиљ. Чим уђемо у кућу и продужимо право ходником, лево је кухиња. У њој је намештај од дрвета.
На спрату су спаваће собе. Ту су душеци на којима волимо да лежимо, а некад и да скачемо. У поткровљу је све од дрвета, али нема намештаја. Тамо се некад кријемо. Највише волимо како је наш деда офарбао све у кући. Зидови спаваћих соба су разних боја.
У великом дворишту има један бунар око кога нас две трчимо. Са ниског дрвећа беремо јабуке. Поред куће је сеоска продавница, у коју је мама ишла сама кад је била мала.
Највише волимо када лети стигнемо у Коцељеву. Прво идемо саме у продавницу да купимо сладолед, а после се играмо авиона по читавој кући и у зеленом дворишту.
Тиjана и Андреа Станојевић, III разред
